Šta je to „CPS“? Creative Problem Solvingili kreativno rešavanje problema je metod pristupanja problemu ili bilo kom tipu izazova na kreativan i inovativan način. Dakle, u pitanju je sistematičniji pristup izazovu bilo kog tipa, odnosno proces koji pomaže u organizaciji i redefinisanju zadatka sa kojim se susrećemo zarad ostvarivanja željenog cilja.
Kako je sve počelo...
Brojne metode rešavanja problema potiču od jedne nauke: heuristike (od grčke reči koja znači "naći" ili "otkriti"). Reč je o nauci koja se bavi mogućnostima istraživanja, koja obuhvata metode i tehnike rešavanja problema, učenja i otkrivanja koji su bazirani na iskustvu. Heurističke metode se koriste da ubrzaju proces pronalaženja dovoljno dobrog rešenja u situacijama kada sprovođenje detaljnog istraživanja nije praktično ili moguće, a obuhvataju uopštena pravila, zaključke donete na osnovu intuicije i zdravog razuma. Najpoznatija heuristika je, primera radi, metod pokušaja i greške. Baš iz ovog razloga, mnogi smatraju da se heurističke metode kose sa kreativnošću, jer, kao što svi znamo, za kreativnost je potrebno mnogo više vremena, motivacije, energije i fokusa.
Čovek potpuno zdravog razuma i dobrog ukusa – u prevodu čovek bez originalnosti ili moralne hrabrosti. – Džordž Bernard Šo
Perlovski i Levajn (2012) su pobornici ovog mišljenja i govore o tome da se heuristike suprotstavljaju kreativnosti, ali da su važne za osobe koje su manje kreativne ili koje žele da dođu do nekog rešenja na manje inovativan način. Oni heuristike smatraju instinktivnim znanjem, a neki od primera su sledeće:
1. Iskustvo – naša prethodna znanja, koja nam pomažu u traženju odgovora na zadatu temu;
2. Zdrav razum – odnosi se na probleme u kojima je manje-više evidentno šta je ispravno, odnosno neispravno;
3. Heuristika dostupnosti – odnosi se na ono prvo što nam padne na pamet;
4. Heuristika afekta – odnosi se na brzu impresiju koju stvaramo o nečemu;
5. Heuristika autoriteta – odnosi se na prihvatanje tvrdnje nekoga koga smatramo ekspertom u oblasti;
6. Heuristika reprezentacije – odnosi se na karakteristike neke osobe ili grupe (može da se poveže sa predrasudama).*
*Primer: osoba A Je elegantno obučena i sređena osoba, dok osoba B ima neurednu kosu, staru odeću i sl. – pomislićemo da je osoba A odgovornija i pogodnija za nešto. Ukoliko bismo postavili pitanje koja od dve osobe bi pre posetila humanitarni događaj na kome se sakuplja novac za osobe sa oštećenim vidom, pomislili bismo da je to osoba A, jer deluje kao da ima više novca, međutim ako dobijemo informaciju da osoba B ima dete koje ima problem sa vidom, promenićemo mišljenje).
Pozitivne heuristike
Umetnost mudrosti jeste znanje šta možemo da predvidimo. – Vilijam Džejms
Filozofi nauke su, ipak, istakli važnost heuristika u procesu kreativnog mišljenja i konstruisanju naučnih teorija. Heuristike, dakle, mogu da budu pozitivne za kreativnost i da potpomognu stvaralačkom procesu.
Neki od teoretičara koji se bave kreativnim mišljenjem su rekli...
Đerđ Poja* (1945) daje sledeće primere heurističkog pristupa, koji imaju pozitivnu ulogu u procesu kreativnog stvaralaštva:
1. Ukoliko postoji neko problem koji treba da se reši, dobar pravac je predstaviti ga u vidu skice ili crteža, jer će takva njegova reprezentacija da nam omogući da ga posmatramo iz drugog ugla i veoma je moguće da ćemo biti kreativniji.
2. Obrnuti inženjering : krenuti od cilja unazad i kreirati korake koji će dovesti do njegovog dostizanja.
3. Ukoliko je problem apstraktan, dobar pravac je raditi na konkretnom primeru, jer će to da nam olakša percepciju samog problema, pa i proces koji je neophodan zarad njegovor rešavanja.
4. Ukoliko je teško pronaći konkretno rešenje problema, trebalo bi pokušati podići ga na opštiji nivo , posmatrati širu sliku i pokušati iz tog šireg ugla posmatranja pronaći rešenje.
*Bio je aktivan u mnogo različitih matematičkih oblasti, kao što su redovi, teorija brojeva, kombinatorika, i verovatnoća. U kasnijem periodu života se aktivno bavio pokušajima da karakterizuje opšte metode koje ljudi koriste u rešavanju problema, i da opiše kako se rešavanje problema treba učiti i predavati.
Vlad Glaveanu (2012) ističe tri nivoa kreativnosti:
1. Svakodnevna kreativnost (kreativnost u svakodnevici) – korišćenje heuristika radi rešavanja svakodnevnih problema, odnosno sprovođenje određenih akcija koje će nas dovesti do rešavanja svakodnevnih problema;
2. Kreativnost improvizacije (kreativost pri improvizaciji) – javlja se pred nekim problemom; koristimo je pri davanju nekog kreativnog odgovora pred iznenadnim problemom;
3. Kreativnost inovacije (kreativnost pri inovaciji) – odnosi se na svesnu, dobrovoljnu i eksplicitnu odluku za inovacijom, radi kreiranja negog originalnog rešenja ili odgovora na zadatu temu.
Zaista, ko nas sprečava da budemo kreativni prilikom pristupanja bilo kom problemu, imali za to više ili manje vremena? Uvek ćemo uzeti ono najbolje od stečenog iskustva i pomešati ga sa novim, svežim razmišljanjem. Na nama je koje ćemo korake da pratimo kako bismo dostigli zacrtani cilj, a korišćenje određenih „naučenih“ tehnika nas ne sprečava da budemo kreativni. Naprotiv, pomažu nam da sistematizujemo misli i ideje i sprovedemo ih u delo.
Model Osborna i Parnsa
Kada sam bio mlad, shvatio sam da je devet od deset stvari koje sam radio završavalo neuspehom, zbog čega sam počeo da se trudim deset puta više. – Džordž Bernard Šo
Kognitivni psiholozi su prepoznali značajnu ulogu heuristika koje ugraju u kreativnom pristupu rešavanja problema. U poslednjoj deceniji su pogotovo započete različite studije koje se tiču kreativne spoznaje, oblasti koja je u prošlosti bila dosta zanemarena. Kako su ove prepreke najzad prevaziđene, novija istraživanja doprinose boljem razumevanju kreativnih procesa u rešavanju različitih problema i interes staje na stranu saznanja. Dakle, heurističke metode će se koristiti da bi se došlo do što većeg broja rešenja, bez obzira na to koliko su ona kreativna. Ovo je veoma važno pitanje koje se tiče metodologije rešavanja problema, gde različiti koncepti dovode do alternativnih rešenja.
Stižemo polako i do modela definisanog kao CPS - Creative Problem Solving, a koji su ustanovili Osborn i Parns. Ovaj model obuhvata šest koraka u rešavanju nekog problema i predstavlja niz koraka putem kojih se od „haosa“ koji nastaje prilikom pristupanja problemu dolazi do reda i poretka.
Od haosa do stvaranja...
1. Identifikovanje cilja
Ovo je prvi, a sigurno i najvažniji korak koji se tiče odgovora na pitanje: „Šta je zapravo ono sa čime imamo posla?“. Svaki početak je težak, upravo iz razloga što se tada sve čini suviše apstraktnim, nepoznatim i ne znamo odakle da počnemo. A počećemo upravo od suprotstavljanja haosu: potražićemo karakteristike, izazove i mogućnosti i fokusirati se na one aspekte koji treba da se reše. Jer, ponekad ono što verujemo da je problem iza sebe krije niz drugih pitanja. Zato ćemo u ovom prvom koraku „razbiti“ problem sa kojim se suočavamo na delove i videti šta je on zapravo
Tako, na primer, možete pomisliti da Vam je potreban novi posao, jer Vaša primanja ne pokrivaju Vaše životne troškove. U ovom slučaju, rešenje može biti novi posao, ali takođe i reorganizacija troškova ili traženje povišice od svog poslodavca.
Dobra polaznica za ovaj korak je metod zvani „5 WHYs“: postavite sebi pitanje „Zašto je ovo problem“ ili „Zašto želim da postignem ovaj cilj?“ i kada date odgovor, upitajte se još pet puta: „Zbog čega još?“. U prilogu je primer.
Problem: Klijent odbija da plati pripremljene bilborde.
1. Zašto? Bilbordi su kasno poslati i već je prošao rok za štampanje.
2. Zašto? Priprema je trajala duže nego što se pretpostavilo.
3. Zašto? Dizajner je imao i drugog posla.
4. Zašto? Tri važna projekta su rađena u isto vreme.
5. Zašto? Nedeljni plan je poslat u ponedeljak, ali je kasnije izmenjen.
Cilj: Držati se nedeljnog plana i uključiti još jednog dizajnera u posao.
Takođe, možete još detaljnije da izučite problem postavljajući još niz pitanja, tipa: „Šta ja zaista želim da postignem?“, „Šta me sprečava u postizanju cilja?“, „Kako sebe vidim kada rešim problem?“ itd. Kada odgovorite na sva ova pitanja, već ćete imati potpuno jasnu ideju o tome šta je zapravo srž problema i koji je pravi cilj.
Kada smo jasno odredili cilj, potrebno je da odredimo kriterijum koji će da se koristi pri evaluaciji rešenja: da li postoje ograničenja u budžetu, koji je rok za rešavanje problema, koje su restrikcije, šta želimo da postignemo rešavanjem problema i slično. Napravite listu i ostavite je po strani, neće Vam biti potrebna neko vreme.
2. Potraga za činjenicama
Sada kada znamo dublju prirodu problema sa kojim se suočavamo, moramo da dođemo do svih neophodnih informacija koji se tiču teme i izvučemo sve bitne informacije i istraživanja, a koje su zasnovane na realnim podacima, kako bi naša rešenja bila održiva i moguća za primenu u kontekstu u kome radimo.
U ovoj fazi je jako važno napraviti listu pitanja na koja želimo da odgovorimo i potražiti različite izvore informacija na zadatu temu. To mogu biti kako Vaša omiljena platforma za pretragu, iliti Google, tako i Vaši prijatelji, pa i stara, dobra biblioteka i enciklopedije. Ovo sve, naravno, zavisi od prirode problema sa kojim se suočavamo.
3. Definisanje problema
Ovaj korak se odnosi na formulisanje problema u rešivom smislu, njegovo raščlanjivanje na dve ili tri teme na kojima želimo da radimo. Definisanje pitanja na koja želimo da damo odgovor njegovom segmentacijom na kreativne izazove. Prostije rečeno, potrebno je da potražimo odgovore na sledeća pitanja:
Na koje sve načine bih mogao da rešim problem?
Koje mogućnosti su predamnom?
U ovoj fazi je bitno ne uključivati kriterijum za evaluaciju. Na primer, ako kažemo da nam je cilj Držati se nedeljnog plana i uključiti još jednog dizajnera u posao, a da pritom kvalitet ne trpi , poslednja stavka može da ograniči naše kreativno razmišljanje. Zato je uvek bolje ostaviti je za kasnije i potražiti među rešenjima opciju koja najviše odgovara zadatom kriterijumu.
4. Kreiranje velikog broja ideja
Ovde je najvažnije da dođemo do što većeg broja ideja. To ćemo uraditi korišćenjem tehnika kao što su breinstorming, kombinovane liste, metafore, priče ili tehnike „slučajnog inputa“. Ova poslednja tehnika podrazumeva uzimanje enciklopedije ili rečnika, njegovo otvaranje na nekoj strani i postavljanjm prsta na neki deo stranice. Ovakav ukaz ili input će vrlo verovatno da proširi vidike i donese neke neobične ideje.
U ovoj fazi je važno ispratiti sve korake koji se tiču dobre organizacije breinstorminga i borbe sa blokadom, o kojima je bilo reč u prethodnom blogu.
5. Kreiranje plana
Pretposlednja faza se tiče kombinovanja i evaluacije ideja i traženje najboljeg rešenja zadatog problema. Ponekad je potreban kratki ili duži predah pre nego što se pređe na ovaj korak. Pauza može trajati sat vremena ili čak nekoliko dana. Sve zavisi od vremenskog ograničenja koje je pred Vama.
Posle predaha, kada Vam se mozak „odmorio“, vratite se idejama. Važno je ne vezivati se za „omiljene“ ideje, već se držati plana evaluacije koji je zadat. U prilogu je primer kako možete oceniti Vaše ideje:
1. Označite glavne parametre (kolona 1)
2. Ocenite parametre (kolona 2)
3. Ocenite rešenja (A, B, C) i pogledajte koliko se podudaraju sa zadatim vrednostima iz druge kolone.
6. Implementacija rešenja
Ukoliko ste stigli do ovog koraka, uspeli ste! On sadrži akcije koje treba da preduzmemo kako bismo ideju realizovali i implementirali.
Sada je sve na Vama. Uzmite Vaš plan i implementirajte ideju! I, ne brinite se ukoliko se situacija u međuvremenu preokrenula i ne poklapa se sa Vašim planom – uvek možete da ga izmenite.
Autor: Maja Petričević
